sanjala sam da sam krenula do dispanzera, ali da moram da prođem prvo kroz narodnu baštu. šetam se kroz narodnu i sretnem komšinicu milanu kako gleda u nekog ogromnog papagaja i hoće da mu se približi i da ga pomazi, a papagaj je 2 puta veći od nje, ali milana je uporna, kreće se polako ka njemu sa ispruženom rukom i kreće da ga lagano mazi po kresti koja izgleda kao kresta kod petla. ja sam se u početku malo bojala, ali kad sam videla da nije tako strašan i ljut kao što izgleda i ja sam lagano krenula ka njemu da ga pomazim, ali se on tada jako razbesneo i počeo je da maše krilima, da krešti i poleteo je, a videlo se da hoće da nas napadne.
nas dve smo se razdvojile i papagaj je naravno krenuo mene da juri.
ja sam sela u neku ljuljašku koja ide kao po šinama koje su u krošnjama drveća, a pomera se tako što se odguruje nogama. inače je ta ljuljaška jako brzza, i narodna se pređe za minut cela. ali se brže prelazi ako se ide unazad, tj ako okreneš leđa cilju i tako se odguruješ.
na kraju sam najzad stigla do dispanzera i pobegla od razbesnelog papagaja.
Нема коментара:
Постави коментар